Content Preview: rss
632 days ago
844 days ago
Jedne Nove godine, ne secam se vise koje, izadjoh pred jutro na ulicu. Bilo je to u ono daleko vreme dok je jos padao sneg i jelke bile prave, a ne plasticne. Ulica je bila zasuta slomljenim staklom i odbacenim sarenim kapama od kartona. Ucini mi se da u snegu vidim jednu palu, izgubljenu zvezdu. Jesam li rekao da je ulica bila pusta, i duga, i bela, i bez zvuka? Tada je ugledah kako ide prema meni. Bila je ogrnuta belim kaputom ispod koga je svetlucala duga vecernja haljina, tako nestvarno tanka, i tako pripijena uz njeno telo, kao da je sasivena od magle i paucine. Gazila je sneg u lakim sandalama, koje su uz nogu drzala samo dva jedva vidljiva zlatna kaisica. Pa ipak, njene noge nisu bile mokre. Kao da nije dodirivala sneg. Jednom rukom pridrzavala je ovratnik kaputa, a u drugoj nosila malu barsku torbicu od pletenog alpaka, istu onakvu kakve bake ostavljaju u nasledstvo najmilijim unukama. Jesam li rekao da je plakala i da su joj se suze ledile na licu, poput najfinijeg ...
